Kad ispustite čašu ili tanjir na tlo, začuje se glasan zvuk. 
Kad se razbije prozor, pukne noga stola ili kad slika padne sa zida, začuje se buka. 
Ali kad pukne srce, nastane tišina.
Pomislili biste da će nešto tako važno napraviti najveću buku na celom svetu ili da će se čuti neka vrsta ceremonijalnog zvuka poput udarca činele ili zvuka zvona.
Ali ne, čuje se samo muk i gotovo poželite začuti neku buku koja bi skrenula pažnju s boli.
Ako i ima buke, ona je unutra. 
Vrišti i niko je ne može čuti. 
Tako glasno vrišti da vam uši odzvanjaju i glava puca. 
Otima se poput velikog morskog psa uhvacenog u moru; zavija poput medvedice kojoj su uzeli mladunce. 
Tako to izgleda i tako to zvuči, kao velika izbezumljena zver koja je zatvorenik sopstvenih osećaja. 
Ali takva je ljubav… niko nije nedodirljiv. 
Divlja je i boli kao otvorena rana izložena morskoj vodi, ali kad se zapravo slomi, sve utihne. 
Vrištite samo iznutra i niko vas ne može čuti.

Cecilia Aher