Tuga i očajanje su pogubna strast i greh duše

Kada se tuga ukoreni u čovekovoj duši kao očajanje ona postaje zlokobna strast koja pogubi dušu. Za zamračen um često se samoubistvo čini kao jedini izlaz

 

d) BORBA SA DUHOM TUGE (IX knjiga pravila)

99. U petoj borbi treba da izbegnemo žalce sveproždiruće tuge. Ukoliko zadobije mogućnost da ovlada našim srcem, ona onemogućava Božanstveno sagledavanje. Sunovrativši dušu sa visine svetog raspoloženja, ona je raslabljuje do kraja i guši, ne dajući joj ni da molitve vrši sa običnom srdačnom živošću, ni da pritiče čitanju Sveštenih knjiga (kao duhovnom oruđu i leku), ni da bude mirna i krotka sa bratijom, dok je prema obaveznim delima poslušanja čini netrpeljivom i ropćućom. Lišivši je svakog zdravog rasuđivanja i pomutivši joj srce, ona je čini izbezumljenom i opijenom, te je skrušava i davi pogubnim očajanjem.

 

100. Stoga smo, ukoliko želimo da se zakonito trudimo u podvizima duhovne borbe, dužni da sa podjednakom pažnjom lečimo i ovu bolest. Kao što moljac [nagriza] odeću, i crv drvo, tako i tuga čoveku izjeda srce (Prič.25,21): tako jasno i određeno Božanstveni Duh izražava silu opasne i pogubne strasti. Kao što odeća koju su izjeli moljci više nema nikakvu vrednost, niti je prikladna za časnu upotrebu, i kao što drvo koje su izgrizli crvi više nije za građu ili za ukras ma koje građevine, makar i osrednje, već zaslužuje da bude odloženo radi spaljivanja ognjem, tako i duša koju proždiru ugrizi sveuništavajuće tuge više nije prikladna za prvosvešteničku odeću, tj. miro Duha Svetog, koje silazi sa neba najpre na bradu Aaronovu, a zatim na skute njegove, kao što je rečeno u proroštvu svetog Davida: Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu Aaronovu, koje se stače na skut od haljine njegove (Ps.132,2), niti za građenje i ukrašavanje duhovnog hrama čiji je temelj postavio Pavle, premudri arhitekta, govoreći: Jer ste vi hram Božiji i Duh Božiji živi u vama (1.Kor.Z,16), za čiju izgradnju se koriste drva koja opisuje nevesta u Pesmi nad Pesmama, govoreći: Grede su nam u kućama kedrove, daske su nam od kiparisa (Pesm.1,17). Eto kakve vrste drveća se izabiru za hram Božiji: one su i ugodnog mirisa i ne trule, kako ne bi podlegla kvarenju usled starosti, niti gnjilosti od crva.

101. Ponekad ta bolest ima običaj da se rađa od prethodnih strasti, od gneva, pohote, ili gramžljivosti, tj. kad neko u umu izgubi nadu da će ih zadovoljiti delima ili stvarima po njihovim vrstama; ponekad se rađa bez ikakvih vidljivih razloga koji bi mogli da nas bace u tu propast, tj. po dejstvu lukavog neprijatelja, pri čemu nas iznenada zahvata takva žalost da sa uobičajenom ljubaznošću nismo sposobni da primimo čak ni osobe koje su nam najdraže i najpotrebnije (i sve što nam one tada budu rekle mi ćemo smatrati neumesnim i nepotrebnim, te im nećemo dati nikakav ljubazan odgovor, budući da su sve pore našeg srca ispunjene gorčinom žuči).

102. Time se najjasnije pokazuje da se žalci žalosti u nama ne podižu uvek zbog krivice drugih, nego više zbog naše sopstvene [krivice]: mi sami u sebi nosimo uzroke svih žalosti, tj. u semenima strasti koja, čim našu dušu orosi kiša iskušenja, odmah izbijaju u svojim mladicama i plodovima. Niko se nikad ne prinuđuje na greh (čak i ako rđav primer drugih pobuđuje na greh), već [čovek] u svome srcu ima sakrivenu građu određenog greha. I nikako ne treba verovati da čovek, na primer, iznenada prima strast sramne pohote (ne posedujući je ranije), tj. kada pogleda na lepu ženu i kada bude poražen njenom lepotom. Naprotiv, treba smatrati da ju je on poželeo stoga što je gledanje na nju samo iznelo na videlo bolest koja se skrivala u unutrašnjosti. Zbog toga mi prvenstveno treba da se pobrinemo oko očišćenja svojih strasti i ispravke svojih osećanja i raspoloženja.

103. Postoji još jedna vrsta tuge, i to najrđavija, koja u dušu koja je sagrešila ne polaže nameru da ispravi život i da se očisti od strasti, nego – najpogubnije očajanje. Ona Kainu nije dopustila da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi da posle izdaje potraži sredstva ispravljanja. Naprotiv, ona ga je, kroz očajanje koje je savetovala, navela na samoubistvo.

104. Tuga za nas može biti korisna samo u slučaju kada je primamo budući pokretani ili pokajanjem zbog grehova, ili vatrenom željom za savršenstvom, ili sagledavanjem budućeg blaženstva. O njoj i blaženi Pavle govori: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga sveta donosi smrt (2.Kor.7,10).

105. Međutim, ta tuga, koja donosi pokajanje za nesumnjivo spasenje, jeste poslušna, srdačna, smirena, krotka, prijatna i trpeljiva, budući da proizlazi iz ljubavi prema Bogu. Iz želje za savršenstvom ona se neumorno prostire prema telesnom samozlopaćenju i skrušenosti duha, ali istovremeno nekako ostaje radosna i živa zbog nade na napredak, usled čega zadržava svu prijatnost srdačnosti i blagodušnosti, noseći u sebi sve plodove Duha Svetoga koje nabraja apostol: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost i uzdržanje (Gal.5,22). Tuga, pak, ovog sveta jeste krajnje ropćuća, netrpeljiva, gruba, puna odbojne svadljivosti, besplodne žalosti i pogubnog očajanja. Onoga koga obuzme, ona rasejava i odvlači od svakog zanimanja i spasonosnog staranja o samom sebi. Ona ne samo da preseca dejstvo molitve, nego i pustoši sve navedene duhovne plodove koje obično omogućuje žalost koja je po Bogu.

106. Zbog toga svaku tugu koja se ne prima ili radi spasonosnog pokajanja, ili zbog revnosti za savršenstvom, ili zbog želje za budućim dobrima treba kao svetsku i smrtonosnu odsecati i sasvim izbacivati, zajedno sa duhom bluda, srebroljublja i gneva.

107. Ovu najpogubniju strast moći ćemo da izagnamo iz sebe ukoliko svoju dušu neprestano budemo zanimali duhovnim poukama, oživljavajući je i podižući je nadom i sagledavanjem budućeg blaženstva. Na taj način mi možemo da savladamo sve vrste tuge: i onu koje proizilazi iz prethodnog gneva, i onu koja dolazi od gubitka prihoda i podnošenja štete, i onu koja se rađa od nanesenih nam uvreda, i onu koja proizilazi iz nerazumnog duševnog rastrojstva, i onu koja nas baca u smrtno očajanje. Uvek se radujući zbog sagledavanja večnih budućih dobara i prebivajući nepokretno u takvom raspoloženju, mi nećemo padati duhom u neprijatnim okolnostima, niti uznositi u prijatnim, gledajući i na jedne i na druge kao na ništavne i brzo prolazeće.

(Radi smirivanja duha tuge čitaj još u 7. odeljku izbor iz svetog Kasijana – o borbi sa nevoljama i napastima).

 

Izvor: Dobrotoljublje

Advertisements