Tags

, , , ,


Iza potpisa “RIGEL” (β Orionis ) su dva ljubitelja jednostavnosti istine, nauke i astrologije Vasa Tolinački i Dragan Živković koji su prepoznali nagomilane zablude u nauci i ciljevima našeg ljudskog roda pa knjigom “Moja teorija života u svemiru” započeli osvetljavanje najkraćeg puta do cilja civilizacije, logične, dokazive istine o suštini prirode i stvaranja. Pre objavljivanje knjige i završetka izrade sajta (www.astroharmonik.com) dostupno je više delova teorije istine od kojih biramo prvi pod naslovom “Večnost”:

„Besmrtnost“

Već sam pisao o ovoj temi sa jedne strane sa ciljem razbijanja iluzija čitalačke publike, a sa druge ukazao na opasna „poigravanja“ sa prirodom.  Ovaj put kritički bih se osvrnuo na skorije izjave naučnika u sredstvima informisanja u vezi presađivanja mozga i stvaranja veštačke inteligencije. Nije mi cilj „sejanja straha“ već ponovo prevashodno ukazivanje sa jedne strane na nerealne procene, a sa druge na zabavni karakter sličnih futurističkih izjava.
Danas novac i moć više nisu u žiži interesovanja bogatih ljudi jer su te ciljeve ostvarili, okupirani su mislima o večnom životu. Zato se potraga za „eliksirom mladosti“ nastavlja masovnije nego što je to ikada rađeno. Promenula se u međuvremenu tehnologija i izvršioci, nekada su se tom problematikom bavili alhemičari a danas kredibilni timovi svetske nauke uz pomoć tehnologije najnovije generacije. Verujem da se radi o interesantnoj temi ali u praktičnom smislu samo za bogate ljude, nejasna je znatiželja većine i pored bezbroj životno važnijih tema. Preplavljeni smo informacijama iz ove oblasti, neznam za čiji interes se uopšte pokreće ova „bajka“ koja civilizaciji ne nudi rešenja za nijedan otvoren problem. Pričaju nam se priče o „kiborzima“, a klimatske promene su na vratima, mračna perspektiva sa pitkom vodom, nedostatak hrane da se prehrane ljudi na Zemlji, nekorisna tehnologija, galopirajuća nezaposlenost, dali treba još nabrajati. Zar mudri ljudi ne mogu da sagledaju da smo na korak od sunovrata koji bi grupa naučnika da ubrza stvaranjem veštačke inteligencije. Šta bi bio cilj stvaranja veštačke inteligencije, da se ne misli da će nam ta mašina rešiti ovozemaljske probleme. Ili se možda radi o ulepšavanju stvarnosti, skretanju pažnje sa pomenutih za nauku za sada ne rešivih problema, nudi nam se u zamenu „večni“ život čoveka. Koji uzgred, čovek neće dočekati jer će ostati žedan i gladan pored vode u kojoj će se daviti i hrane bačene na smetlištima svetksih metropola. Ako ni za šta drugo – ono, što je večnost predviđena samo za Stvoritelja ali ne i za posledice njegovih aktivnosti u svemiru. Kako se u tekstovima navodi, naučuici su mišljenja, „da bi ljudi zaista mogli da postanu besmrtni“. U toku su eksperimentalni ogledi otkrivanja načina sprečavanja odumiranja ćelija što bi otvorilo put ka dugovečnosti.
Istraživač na području regenerativne medicine na Univerzitetu Južna Kalifornija Majk Bonagvidi upozorava, „upotreba tehnologije da bi se stvorio besmrtan čovek može da stvori podele u društvu jer je savremena tehnologija dostupna samo bogatim“. Bez obzira na moguće podele kao da već nismo podeljeni mislim, da uz „rame“ Stvoritelju čovek neće stati, uz sva uvažavanja mišljenja naučne gospode. Takva nastojanja jedno vreme biće samo skupa zabava za bogatu klijentelu koju bi nauka trebala pametno da upotrebi. Gospodin Bongvidi u svojoj izjavi, priznaje pa kaže, „pre toga (stvaranja besmrtnog čoveka) u nauci treba da se desi još mnogo malih progresa“. Možda se gospodin Bongvidi figurativno izrazio kad je rekao „malih“ ili se radi o suštinskom nerazumevanju u šta sumnjam, jer nije u pitanju samo regenerativna medicina već neophodan napredak u svim oblastima nauke, kako sam kaže. Profesora Bongvidi opravdano interesuje „šta mozak može, a šta nemože u okviru oporavljanja i regeneracije, te kako da se prevloadaju ograničenja“. Na žalost odgovor na ta pitanja neće objektivno saznati. Odnosno, sva saznanja do kojih nauka dođe povezana su sa trodimenzionalnošću i evolutivnim razvojem čoveka, već naredni vek to će biti ako čovek opstane, „zastarela ili neupotrebljiva tehnologija“. Tada, to više neće biti „taj čovek ili taj mozak“ koji je izučavao gospodin Bongvidi.  Osnovni problem za nauku u istraživanju i spoznaji „sprečavanja odumiranja ćelija“ biće kao i danas, uzrok povezivanja gena, zašto su povezane čestice kako su povezane u hromozomima.
Britanski astrofizičar i astronom ser Martin Ris upozorava, „veštačka inteligencija napreduje zastrašujućim korakom vodeći čovečanstvo prema njegovoj konačnoj destinaciji“. Zastrašujući korak al takva i izjava, zar svesno treba da idemo u ambis samo zato što grupa naučnika misli, „da čovekov mozak ima ograničenja kojima smo blizu, a veštačka inteligencija takvih ograničenja nema“, kako kaže ser Ris. Ta teza ukazuje na mnogo pitanja bez pravog odgovora, misli se da se znaju granice mozga, čovekov um se izučava u postojećoj dimenziji koju inače prevazilazi jer ima kapacitet ukupnog razvoja svemira. Sva ograničenja mozga čoveka su privremena a ne trajna kako naučnici misle (u jednom od narednih tekstova objasniću o čemu se zapravo radi). Stvar je evolucije i organizacije društva ljudi u cilju pomeranja granica mozga kako bi prešli iz postojećih u naredne dimenzije. Ovo što se sad zna i koliko se mozak može izučiti povezano je sa dosadašnjim saznanjima i organizacijom nauke, evolucijom i trodimenzionalnim sistemom, ograničenjem dimenzionalnosti, a nikako sa njegovim ukupnim potencijalom. U naučnim krugovima pominje se period od tridesetak godina u kojem će navodno doći do presađivanja mozga. Pitanje je, tada koga će to interesovati, da li će se civilizacijski problemi na taj način rešiti obzirom da će se u međuvremenu život iskomplikovati, problemi produbiti i novi umnožiti.
Profesor na Hebrejskom Univerzitetu u Jerusalemu Džuval Noa Harari, daje predviđanja za narednih 200 godina, u svom svetu neshvata da nam je ostao jedan prosečan čovečiji vek za rešavanje problema opstanka. Možemo li to baveći se kiborzima, profesor Harari kaže, „koristeći tehnologiju i genetski inženjering bogati će postati neka vrsta besmrtnih ljudi, sa potpunom moći nad životom i smrti“. Eto naše elite „ruku pod ruku“ sa Stvoriteljem ali odmah sa traženjem rešenja kako da ga „preskoče“. „Zato što smo programirani da budemo nezadovoljni čak i kad postignemo zadovoljstvo i uspeh nije nam dosta, hoćemo još više“, kaže profesor Harari. Bez „programirane“ težnje za napretkom i uspehom da li bi naša vrsta iskazala stvaralaštvo, išla napred, razlikovala se od drugih i osposobila se da izvrši svoju svemirsku misiju? Odraz nezasitosti slika je nezrelosti, puberteta ili civilizacijske svesti ljudi na našoj planeti. Zajednica ljudi nije mogla opstati bez nekih univerzalnih pravila, izmišljala je „fikcije“ (religija, novac, ideje fundamentalnih ljudskih prava) koje joj omogućuju kontrolu i opstanak sve dok čovečanstvo u to veruje. Čovek je biološka „mašina“ koja se stalno razvija i menja što će se nastaviti i kad dostigne sposobnost da „ukroti“ svemir, uslov je „samo“ da opstane.
Normalno je da naučni svet treba da razvija sve naučne oblasti ali težište svih istraživanja naučnih institucija u svetu treba da bude opstanak čoveka na planeti. Sa tom postavkom trebale bi da se suoče sve svetske veličine i da je prihvate kako bi omogućili nastavak života svojim potomcima. Zar je potrebno veće priznanje za bilo koga iz naše vrste od nastavka života na Zemlji i posle njih!
RIGEL, dana, 17.08.2015.g